латински језик

Латински језик (лат. -{Lingua Latina}-) индоевропски језик; припада кентум-групи. Њиме су говорили Латини, италско племе које је живело у покрајини Лацијум, у којој се налазио Рим, а и данас је у употреби код мањег броја људи. Главне фонетске особине латинског језика су: губљење кратких вокала у средњим слоговима, монофтонгизација дифтонга (-{incido}- : -{caedo}-), упрошћавање консонантских група (-{locus}- < -{stlocus}-). Морфолошке црте: губљење дуала, оптатива (оптатив се слио с конјунктивом), аориста и медија. У синтакси: субординација (хипотакса, тј. подређивање зависних реченица главној), консекуција (слагање) времена, реченична интонација се одликује наглашавањем глагола, који је стајао обично на крају реченице. У лексици има доста речи из осталих италских језика и из грчког, затим етрурског и келтског.